Програм осликавања

При осмишљавању сликарског програма за храм као мјесто евхаристијког сабрања, мјесто пројављивања посебног времена које сабира прошло и садашње у будуће и бивствујуће, учествујући у вјечности кроз јединство времена Христовог божанског живота овде и сада.

Укључујући нас кроз јединство времена и простора и у Исусов земаљски живот, у старозавјетну Цркву, у живот Цркве новозавјетне и њену свјест и памјат-сјећање, али једнако и у будуће догађаје, у оно што молимо и иштемо, а првенствено у парусију-долазак пуноће заједнице Христовог тјела - Царство небеско, чија слика и јесте народ божији окупљен око и у Христу - епископу наједном мјесту.

Отуда сведржитељ у куполи. Отуда постоји само оно врјеме, дјело и лице, које је везано и поистовјећено са јединим који јесте, који је у стању да постоји –има биће, и једини који је у стању да сабере људе, тиме и људску природу, те свјет у добро биће, блажено постојање вјечно.
Временску вертикалу имамо у тамбуру куполе гдје се сликају Ангели и Пророци, Старци и дјеца, они који су раније ишли за Христом са онима који ће доћи, док су у храму сабрани данас творећи Тјело.

Посебна срећа је могућност споја живоградње и живописа, архитектонске и ликовне форме.

Спој двије дисциплине два језика. Чин је исти, а улогу преводиоца има орнамент..

На црквици Св Вукашина најприје смо приступили анализи архитектонске форме.

Па смо предложили: у куполи Пантократор у Мандорли, зраци из мандорле се утапају и чине стубове тамбура куполе, циљ нам је да тродимензионални орнамент као апстрахт архи- тектонске форме уведемо у слику, да плаве позадине које имамо на иконама и на представама празника те мандорле увежемо у сводовима у јасан и чист облик крста односно поново упишемо овај пут сликарски пројекат цркве са надом да ћемо овим увезивањем и плетењем успјети добити утисак цјеловитости сликарства у Цркви, а опет имати Сваку представу на своме мјесту.
Дакле сва неба на свим иконама цјелокупног програма спојити у једно, сву земљу такође, већ како буде захтјевао облик зидова, фигуре поставити у што већем складу са архитектонском формом водећи рачуна колико је то могуће о уједначености величине фигура и лица, биљке и животиње увезати са орнаментима. Водити рачуна о уједначености величине фигура у односу на посматрача, тако да ликове који су даље сликати веће, такође пројектовати фигуре у односу на посматрача у центру храма, водити рачуна о косинама.

Просторно постављање Боје

Као наставак архитектонске форме и орнамента уводи се боја у позадине, најприје плава кроз валерске степен и облике мандорле - концентричних прстенова валерских степена плаве.

Те просторно орјентисаних мандорла других боја, по закону комплементарности. Потпуно независно од валерског односа - црно бјело којим ће бити рјешена форма и освјетљења.

Дакле ка горе доминира плава , на западу љубучиаста као боја свјетлости сумрака, на истоку наранџаста као боја свјетлости зоре.

Орјентациом основних 3+3 боја на 6 страна коцке, те њиховим мјешањем зависно од архитектонске форме, 3 боје се састају у сваком од пандатифа.

Боје одређене слике се дјеле на боје позадине, боје драперије и боје освјетљења које заједно дају спектар, односно поништавају се.

По овим основама се праве колор схеме и рецепти за мјешање боје за сваку цјелину посебно.